Петроград поново
Одjедном би магла и не знадох где сам
Не видех на зиду ни улице име
Одвоjих се негде од своjих другова
Сам без уточишта цвокотах од зиме
Град у ком се родих на срећном почетку
Jедне петолетке веровах искрено
Биће jедном нада гладних и убогих
Издржаћу дотад са сто грама дневно
Али пре jе вотка ишчезла са стола
Него масна слова са новинских страна
Флашу љуте немам или макар пола
Али имам вашке и остала срања
Поново Петроград и то сам дочеко
Лењин се срушно разнео га ветар
А с ледених вода Финскога залива
С кошмарима своjим вратно се Петар
Не видех од магле у ком правцу идем
Тихо сам мрмљао да ме мине jеза
Pов jе већ ископан помислих престрављен
У ком ћу чучати иза митраљеза
Pазабрах у тами само на тренутак
Силует Пушкина ил неког пандура
Нестаде та авет по пустињи лутах
Као слика бедног Моjсиjевог пука
Застадох у мраку завртех песницом
Црвеном ко цвекла и сjаjном од влаге
У белини густоj као боршч са млеком
Сам своjа чорба бих од крви и магле
Не кружаху звезде масни колутови
Изнад моjе главе по оноj хладноћи
Упадох у чорбу киселу и посну
Као кост и кожа оне зимске ноћи
Клизнух беспомоћан низ влажне зидове
Гаравога когда и предадох борбу
Видех немам шанси и признах Господе
Лено си ми ову запржно чорбу
Ниjе тако лоше ту при дну у густом
Позобати месо из сопствене коже
Jедино те молим не кињи ме дуго
Набоди ме одмах на виљушку Боже
Занашаjући се одржах таj говор
Али Бог jе био глув на речи моjе
Ко секиру хладну студент Pасколњиков
теглих под капутом тешко срце своjе
И било jе хладно и била jе магла
Страховао сам од уличних пљачкаша
И чинило ми кроз таму одзвања
Тешки метални бат бронзаног jахача
Куљала jе магла и jа гегах даље
Ал не сретох никог само сени мртве
Назирах фењере што су се наднели
над улицу као обешене жртве
И чинило ми се постах и jа сена
ко зимски сутони прозирна и хладна
кад куполе своjе у златну божjу крв
умаче горди храм Петра и Павла
Jош сам се вукао али не к мом дому
Jош сам тетурао ал већ ка салону
где шетка Мандељштам и телефонира
Пише Ахматова на кухињском столу
У зеленоj соби мирис врелог чаjа
Анђелчић се лакти на облаку дима
Скинувши каљаче управо улази
уморни госпон Блок и леже на диван
Ходасевич мумла у руци с харингом
Нешто о Пушкину док пузи по поду
А на задњи jуриш крећу бољшевици
У правцу Кронштата по варљивом леду
Ово jе био сан коjим ме опи мраз
док сам по асфалту тражно своj брлог
али нашли су ме на време другови
и одвукли кући живог обамрлог
(Избор и превод: Милан Степанов)